Вазнесење Господње – СПАСОВДАН

Вазнесење Господње – СПАСОВДАН

Браћо и сестре!

Обавештавамо вас да ће се поводом празника „Вазнесења Господњег – СПАСОВДАН“ и славе нашег храма дана 17.05.2018. одржати Света Литургија са почетком у 09:30 сати.

У сусрет Васкрсу 2018.те

У сусрет Васкрсу 2018.те

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА

Велики четвртак

08:00  Литургија
18:00 Велико бденије

Велики петак

16:00 Вечерње (изношење плаштанице)

Велика субота (Благовести)

08:30 Литургија

ВАСКРС

05:00 Литургија

Васкрсни понедељак

08:30 Литургија

Васкрсни уторак

08:30 Литургија у храму Св.Арх.Гаврила и Михаила на Каловици

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ

Обавештење за задушнице

Обавештење за задушнице

У суботу као што знате су задушнице. У 8 часова служимо заупокојену Литургију то је служба на којој се посебно молимо за све наше преминуле претке, било би лепо да пре него што одете на гробље дођете у Цркву да се заједно помолимо, ко жели нека припреми жито и спискове са именима својих упокојених чија ће имена бити прочитана на парастосу који се служи после Свете Литургије.

Светосавски дани у Дреновцу

Светосавски дани у Дреновцу

  • Изложба слика са стогодишњице Цркве у Дреновцу. Први пут се приказују од 1965. године.
  • Промоција књиге Драгана М. Аврића „Дреновац и Дреновчани“. Недеља 28.01.2018. у 18 часова. Парохијски дом, Дреновац.

 

 

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

У Светом Писму је речено: „Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио“ (Сир.2,1-3).

Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.

Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.

Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само „религијски обичај.“ Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.

Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана – да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: „ништа посебно нисам учинио“, „имам само ситне грехе, као сви остали“, „нисам крао“, „нисам убијао“ – тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.

У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?

Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.

Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.

Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех – камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.

Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су „немоћ духовна и телесне слабости“ толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.

За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.

Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне „олакшавајуће околности“, одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности – свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.

Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха

Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.

Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.

Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: „Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?“ У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.

Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха – зар већ то само по себи није напредак?! „Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење“, говори Свети Јован Лествичник.

Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.

„Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе…“ (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
„Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих“ (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
„Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику – уздах и као блудници – сузе.

Амин.

О ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊУ

О ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊУ

Свете тајне су свештенослужитељске радње у којима на видљив начин примамо благодат невидљивог Светог Духа. Има их седам. Неке су обавезне и свеобухватне за све вернике: Крштење, Миропомазање, Покајање и Причешће; Брака за већину верника, Свештенства за клир црквени; а Јелеосвећења за болеснике (телесне и духовне).

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

У Светој тајни јелеосвећења Бог Дух Свети, силази у помоћ када се живот човечији нађе у великој невољи и опасности од болести и немоћи. Окрепљује, снажи и лечи болесника. Циљ ове Свете тајне је опраштање грехова и повратак здравља оболелог. „Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди“. (Јн. 5, 14). Ова Света тајна је установљена и у живот Цркве уведена од стране Светих Апостола. „И демоне изгоњаху и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху“. (Мк. 6, 13)

Света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божија благодат за оздрављење болесника, a болест овде подразумева обољење душе или тела.

Божија благодат у овој Светој тајни лечи тело од његове немоћи и чисти душу од њених грехова.

Ова Света тајна се врши у Цркви од Христовог времена. По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и међу другим људима и „помазивали јелејем многе болеснике и лечили их“ (Мк. 6, 13). Вршење ове Свете тајне пренесено је на епископе и свештенике заповешћу апостола. Свети апостол Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се“ (Јк. 5, 14-15)

Света тајна јелеосвећења врши се, не само над тешким болесницима и онима који умиру, него се ова чудотворна Света тајна врши и над онима који су лакше болесни.

ПОУКЕ ВЕРНИМА

Света тајна јелеосвећења се може понављати више пута. На њој могу учествовати (по потреби и више пута годишње) сви верни, а освештано уље и брашно може користити сваки православно крштен и миропомазан верник.

У наше време ову Свету тајну врше свештеници и појединачно, само на молбу верника и то углавном у време ванредних болести и већих искушења, а редовно се врши једанпут годишње у нашој цркви у току Великог и Часног Поста, на Огњену Марију и за време Божићњег поста.

УПОТРЕБА ОСВЕШТАНОГ УЉА И БРАШНА

Сви верни који учествују у Светој тајни јелеосвећења могу донети спискове укућана и сродника које предају свештенику, а своје уље и брашно (у мањим количинама) стављају испод стола на коме се налази Свето Јеванђеље, као и брашно и јелеј који користе свештеници за помазивање болесника у току Свете тајне.

По завршетку Свете тајне јелеосвећења верни узимају освештано уље и брашно, носе својим домовима и употребљавају на следећи начин:

Освећеном брашну додаје се један килограм брашна (ако је више укућана онда и више) и од тога, умесивши га са свежом водом, додајући му мало освећене (богојављенске или друге) водице и мало (највише супену кашику) освећеног уља, направе погачу. Погача се испече, и када се охлади исече на комадиће (величине коцке шећера) који се оставе се на чист папир дуже време да се добро осуше. Тако добро осушене комадиће (који су по облику налик нафори) ставити у једну папирну кесу, и следећих, препоручљиво је четрдесет дана, уз појачану молитву, узимати свако јутро после молитве (и нафоре ко има) по један комадић наташте, затим гутљај-два освештане водице (ко има) и тек онда узети уобичајени доручак или нешто друго.

Остатак освештаног уља се може употребити стављањем неколико капи у јело, а ако је потребно и може се помазивати оболели део тела.

Освештане намирнице се могу поделити и са другим верницима који ће их према приложеном упутству са вером и молитвом употребити.

ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ ИЛИ САБОРОВАЊЕ

Јелеоосвећење је Света Тајна у којој се на болесника, уз помазивања његовог тела јелејем, призива благодат Божија која исцељује душевне и телесне немоћи.

Света Тајна Јелеосвећења у Цркви је установљена на основу речи светог апостола Такова, који каже: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 1415). Црква је ову Свету Тајну установила полазећи и од речи Господњих, упућених Његовим ученицима када их је послао на проповед: Болесне исцељујте, губаве чистите…(Мт. 10, 8). Као потврда за ово служе такође речи светог Јеванђелисте Марка, који прича како су свети апостоли, када их је Господ послао на проповед, исцељивали болесне: И отишавши проповедаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк.6,12-13). Све ово сведочи о богоустановљености Свете Тајне Јелеосвећења. На основу црквених историјских споменика долазимо до закључка да је Света Тајна Јелеосвећења над болесницима обављана још у првим и наредним вековима Цркве Христове.

Света Тајна Јелеосвећења се савршава само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је савршавати је над здравима и над умрлима. За ову Свету Тајну болесник мора да се припреми покајањем и исповешћу својих прегрешења, а после или пре Јелеосвећења причешћује се Светим Христовим Тајнама. Јелеосвећење се може понављати. Ову Свету Тајну врше седморица свештеника, у цркви, ако болесник може да устане из постеље, или у дому, међу сабраним људима. У складу са тим и сам чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Број седам изабран је у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде Јелеосвећење може да обави и мањи број свештеника, па чак и један, но Света Тајна се и у том случају савршава у име пуног сабора седам презвитера, те стога треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања.

Ради савршавања Свете Тајне Јелеосвећења поставља се сточић и на њему суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Одозго се ставља „кандило празно“, то јест посуда у коју се улива јелеј, као видљиви знак благодати исцељења, и вино, као знамен Крви Христове која је изливена за наше спасење. Јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Наоколо у пшеницу ставља се седам стручаца спремљених за помазивање (обавијених ватом); на сточић се такође полажу Јеванђеље и крст. Свештеници обучени у фелоне стају око сточића са упаљеним свећама у рукама. Свеће се дају и свима присутнима, почев од самог болесника. Први од свештеника, окадивши сточић и све људе окреће се ка истоку и започиње савршавање Свете Тајне возгласом: „Благословен Бог наш…“ Цео чин може се поделити на три саставна дела:

  1. Молебно пјеније,
  2. Освећење јелеја и
  3. Помазивање болесника јелејем.

Први део је молебно пјеније које подсећа на јутрење у дане поста. Након уводних молитава, као некаква замена за Шестопсалмије, чита се његов последњи псалам 142: „Господе услиши молитву моју“, произноси се мала јектенија: „Опет и опет“ са возгласом велике: „Јер Теби приличи“, пева се „Алилуја“ и покајни тропари: „Помилуј нас, Господе, помилуј нас“ затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: „Ти Који си једини брз на помоћ“.

Даље следи други део – освећење јелеја, који се састоји од велике јектеније са нарочитим прозбама за освећење јелеја и за болесника, читања нарочите молитве над кандилом са јелејем и певања низа тропара Господу, светима који су се прославили исцељењима, и Мајци Божијој. Трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам Јеванђелских читања у којима се говори о исцељењу душевних и телесних болести, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси тајносавршавајућа молитва: „Оче свети, лекару душа и тела“. Помазују се чело, ноздрве, образи, усне, прса и руке са обе стране. Потом сваки од седам свештеника чита Јеванђеље и молитве, и уједно помазује болесника јелејем. После седмог помазивања настојатељ узме свето Јеванђеље и, отворивши га, ставља слова на болесникову главу. Сви остали свештеници придржавају свето Јеванђеље, док најстарији свештеник не ставља руке, него (громко) чита разрешну молитву: „Царе свети, жалостиви и многомилостиви Господе…“ После кратке јектеније и стихира Јелеосвећење се завршава отпустом на коме се спомиње установитељ Свете Тајне свети Јаков, брат Господњи, први епископ Јерусалимски (види: Јак. 5, 14-15). По завршетку болесник тражи опроштај од свих.

Преостали јелеј се у случају оздрављења болесника спаљује у кандилу, а у случају смрти болесника њиме се крстообразно полива тело покојника. За сваког болесника овај јелеј се увек поново освећује.

У случају да се очекује скора смрт болесника, Јелеосвећење се може извршити и у скраћеном виду, тако да се изостави читав први део и да се почне директно од Велике јектеније. Јелеосвећење се сматра обављеним ако свештеник успе да обави макар прво помазивање.

Једанпут годишње, тачније на Велики Четвртак, архијереј твори Јелеосвећење над здравима. У Успенској цркви у Москви оно је обављано пре Литургије, при чему, иако је чин савршаван у потпуности, помазивање светим јелејем обављано је само једном, на крају чина. У данашње време овај обичај савршавања Јелеосвећења над здравима се раширио, а обављају га у Великом посту.

Архиепископ Аверкије Таушев, „Литургика“

Извор: Светосавље

У вези Крсне Славе

У вези Крсне Славе

  • Крсну Славу почиње да слави син када оснује сопствено домаћинство. Погрешно је схватање да син не слави док му је отац жив, јер шта да раде они који су у иностранству.
  • Слава се увек слави, па и кад се деси смртни случај у породици. Управо је онда важно да се уз молитве за здравље живих сетимо и упокојених, јер су молитва и милостина једино што можемо да учинимо за њихов покој.
  • Кад Слава падне у постан дан, ОБАВЕЗНО се спрема посна трпеза. Велики је грех спремати мрсна јела да би угодили себи и гостима. Тог дана треба да се умилостивимо и угодимо нашем најдражем госту – Светитељу кога славимо.
  • У нашем народу неки погрешно кажу да се славско жито не спрема за светог Илију у светог архангела Михаила, зато што су они живи. Ово је велика грешка, јер се жито не спрема за покој душе светца, него у славу и част његову, а у спомен наших умрлих предака.
  • Сви Светци су живи и Христу Господу, па се жито спрема за сваку Славу.