САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

У Светом Писму је речено: „Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио“ (Сир.2,1-3).

Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.

Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.

Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само „религијски обичај.“ Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.

Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана – да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: „ништа посебно нисам учинио“, „имам само ситне грехе, као сви остали“, „нисам крао“, „нисам убијао“ – тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.

У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?

Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.

Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.

Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех – камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.

Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су „немоћ духовна и телесне слабости“ толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.

За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.

Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне „олакшавајуће околности“, одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности – свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.

Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха

Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.

Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.

Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: „Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?“ У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.

Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха – зар већ то само по себи није напредак?! „Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење“, говори Свети Јован Лествичник.

Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.

„Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе…“ (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
„Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих“ (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
„Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику – уздах и као блудници – сузе.

Амин.

О ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊУ

О ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊУ

Свете тајне су свештенослужитељске радње у којима на видљив начин примамо благодат невидљивог Светог Духа. Има их седам. Неке су обавезне и свеобухватне за све вернике: Крштење, Миропомазање, Покајање и Причешће; Брака за већину верника, Свештенства за клир црквени; а Јелеосвећења за болеснике (телесне и духовне).

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

У Светој тајни јелеосвећења Бог Дух Свети, силази у помоћ када се живот човечији нађе у великој невољи и опасности од болести и немоћи. Окрепљује, снажи и лечи болесника. Циљ ове Свете тајне је опраштање грехова и повратак здравља оболелог. „Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди“. (Јн. 5, 14). Ова Света тајна је установљена и у живот Цркве уведена од стране Светих Апостола. „И демоне изгоњаху и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху“. (Мк. 6, 13)

Света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божија благодат за оздрављење болесника, a болест овде подразумева обољење душе или тела.

Божија благодат у овој Светој тајни лечи тело од његове немоћи и чисти душу од њених грехова.

Ова Света тајна се врши у Цркви од Христовог времена. По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и међу другим људима и „помазивали јелејем многе болеснике и лечили их“ (Мк. 6, 13). Вршење ове Свете тајне пренесено је на епископе и свештенике заповешћу апостола. Свети апостол Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се“ (Јк. 5, 14-15)

Света тајна јелеосвећења врши се, не само над тешким болесницима и онима који умиру, него се ова чудотворна Света тајна врши и над онима који су лакше болесни.

ПОУКЕ ВЕРНИМА

Света тајна јелеосвећења се може понављати више пута. На њој могу учествовати (по потреби и више пута годишње) сви верни, а освештано уље и брашно може користити сваки православно крштен и миропомазан верник.

У наше време ову Свету тајну врше свештеници и појединачно, само на молбу верника и то углавном у време ванредних болести и већих искушења, а редовно се врши једанпут годишње у нашој цркви у току Великог и Часног Поста, на Огњену Марију и за време Божићњег поста.

УПОТРЕБА ОСВЕШТАНОГ УЉА И БРАШНА

Сви верни који учествују у Светој тајни јелеосвећења могу донети спискове укућана и сродника које предају свештенику, а своје уље и брашно (у мањим количинама) стављају испод стола на коме се налази Свето Јеванђеље, као и брашно и јелеј који користе свештеници за помазивање болесника у току Свете тајне.

По завршетку Свете тајне јелеосвећења верни узимају освештано уље и брашно, носе својим домовима и употребљавају на следећи начин:

Освећеном брашну додаје се један килограм брашна (ако је више укућана онда и више) и од тога, умесивши га са свежом водом, додајући му мало освећене (богојављенске или друге) водице и мало (највише супену кашику) освећеног уља, направе погачу. Погача се испече, и када се охлади исече на комадиће (величине коцке шећера) који се оставе се на чист папир дуже време да се добро осуше. Тако добро осушене комадиће (који су по облику налик нафори) ставити у једну папирну кесу, и следећих, препоручљиво је четрдесет дана, уз појачану молитву, узимати свако јутро после молитве (и нафоре ко има) по један комадић наташте, затим гутљај-два освештане водице (ко има) и тек онда узети уобичајени доручак или нешто друго.

Остатак освештаног уља се може употребити стављањем неколико капи у јело, а ако је потребно и може се помазивати оболели део тела.

Освештане намирнице се могу поделити и са другим верницима који ће их према приложеном упутству са вером и молитвом употребити.

ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ ИЛИ САБОРОВАЊЕ

Јелеоосвећење је Света Тајна у којој се на болесника, уз помазивања његовог тела јелејем, призива благодат Божија која исцељује душевне и телесне немоћи.

Света Тајна Јелеосвећења у Цркви је установљена на основу речи светог апостола Такова, који каже: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 1415). Црква је ову Свету Тајну установила полазећи и од речи Господњих, упућених Његовим ученицима када их је послао на проповед: Болесне исцељујте, губаве чистите…(Мт. 10, 8). Као потврда за ово служе такође речи светог Јеванђелисте Марка, који прича како су свети апостоли, када их је Господ послао на проповед, исцељивали болесне: И отишавши проповедаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк.6,12-13). Све ово сведочи о богоустановљености Свете Тајне Јелеосвећења. На основу црквених историјских споменика долазимо до закључка да је Света Тајна Јелеосвећења над болесницима обављана још у првим и наредним вековима Цркве Христове.

Света Тајна Јелеосвећења се савршава само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је савршавати је над здравима и над умрлима. За ову Свету Тајну болесник мора да се припреми покајањем и исповешћу својих прегрешења, а после или пре Јелеосвећења причешћује се Светим Христовим Тајнама. Јелеосвећење се може понављати. Ову Свету Тајну врше седморица свештеника, у цркви, ако болесник може да устане из постеље, или у дому, међу сабраним људима. У складу са тим и сам чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Број седам изабран је у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде Јелеосвећење може да обави и мањи број свештеника, па чак и један, но Света Тајна се и у том случају савршава у име пуног сабора седам презвитера, те стога треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања.

Ради савршавања Свете Тајне Јелеосвећења поставља се сточић и на њему суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Одозго се ставља „кандило празно“, то јест посуда у коју се улива јелеј, као видљиви знак благодати исцељења, и вино, као знамен Крви Христове која је изливена за наше спасење. Јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Наоколо у пшеницу ставља се седам стручаца спремљених за помазивање (обавијених ватом); на сточић се такође полажу Јеванђеље и крст. Свештеници обучени у фелоне стају око сточића са упаљеним свећама у рукама. Свеће се дају и свима присутнима, почев од самог болесника. Први од свештеника, окадивши сточић и све људе окреће се ка истоку и започиње савршавање Свете Тајне возгласом: „Благословен Бог наш…“ Цео чин може се поделити на три саставна дела:

  1. Молебно пјеније,
  2. Освећење јелеја и
  3. Помазивање болесника јелејем.

Први део је молебно пјеније које подсећа на јутрење у дане поста. Након уводних молитава, као некаква замена за Шестопсалмије, чита се његов последњи псалам 142: „Господе услиши молитву моју“, произноси се мала јектенија: „Опет и опет“ са возгласом велике: „Јер Теби приличи“, пева се „Алилуја“ и покајни тропари: „Помилуј нас, Господе, помилуј нас“ затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: „Ти Који си једини брз на помоћ“.

Даље следи други део – освећење јелеја, који се састоји од велике јектеније са нарочитим прозбама за освећење јелеја и за болесника, читања нарочите молитве над кандилом са јелејем и певања низа тропара Господу, светима који су се прославили исцељењима, и Мајци Божијој. Трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам Јеванђелских читања у којима се говори о исцељењу душевних и телесних болести, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси тајносавршавајућа молитва: „Оче свети, лекару душа и тела“. Помазују се чело, ноздрве, образи, усне, прса и руке са обе стране. Потом сваки од седам свештеника чита Јеванђеље и молитве, и уједно помазује болесника јелејем. После седмог помазивања настојатељ узме свето Јеванђеље и, отворивши га, ставља слова на болесникову главу. Сви остали свештеници придржавају свето Јеванђеље, док најстарији свештеник не ставља руке, него (громко) чита разрешну молитву: „Царе свети, жалостиви и многомилостиви Господе…“ После кратке јектеније и стихира Јелеосвећење се завршава отпустом на коме се спомиње установитељ Свете Тајне свети Јаков, брат Господњи, први епископ Јерусалимски (види: Јак. 5, 14-15). По завршетку болесник тражи опроштај од свих.

Преостали јелеј се у случају оздрављења болесника спаљује у кандилу, а у случају смрти болесника њиме се крстообразно полива тело покојника. За сваког болесника овај јелеј се увек поново освећује.

У случају да се очекује скора смрт болесника, Јелеосвећење се може извршити и у скраћеном виду, тако да се изостави читав први део и да се почне директно од Велике јектеније. Јелеосвећење се сматра обављеним ако свештеник успе да обави макар прво помазивање.

Једанпут годишње, тачније на Велики Четвртак, архијереј твори Јелеосвећење над здравима. У Успенској цркви у Москви оно је обављано пре Литургије, при чему, иако је чин савршаван у потпуности, помазивање светим јелејем обављано је само једном, на крају чина. У данашње време овај обичај савршавања Јелеосвећења над здравима се раширио, а обављају га у Великом посту.

Архиепископ Аверкије Таушев, „Литургика“

Извор: Светосавље

У вези Крсне Славе

У вези Крсне Славе

  • Крсну Славу почиње да слави син када оснује сопствено домаћинство. Погрешно је схватање да син не слави док му је отац жив, јер шта да раде они који су у иностранству.
  • Слава се увек слави, па и кад се деси смртни случај у породици. Управо је онда важно да се уз молитве за здравље живих сетимо и упокојених, јер су молитва и милостина једино што можемо да учинимо за њихов покој.
  • Кад Слава падне у постан дан, ОБАВЕЗНО се спрема посна трпеза. Велики је грех спремати мрсна јела да би угодили себи и гостима. Тог дана треба да се умилостивимо и угодимо нашем најдражем госту – Светитељу кога славимо.
  • У нашем народу неки погрешно кажу да се славско жито не спрема за светог Илију у светог архангела Михаила, зато што су они живи. Ово је велика грешка, јер се жито не спрема за покој душе светца, него у славу и част његову, а у спомен наших умрлих предака.
  • Сви Светци су живи и Христу Господу, па се жито спрема за сваку Славу.
ЗАШТО ДА ИДЕМ У ЦРКВУ, АКО ЈЕ БОГ У МОЈОЈ ДУШИ?

ЗАШТО ДА ИДЕМ У ЦРКВУ, АКО ЈЕ БОГ У МОЈОЈ ДУШИ?

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: „У реду, ударио си у вјеру, ‘ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: „Да бих општио са Богом – мени нису потребни никакви посредници!“.

Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне „философије“ таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове „сатиричари“) доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота – веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру… За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима…

Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно „у души“. Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: „Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!“ (Гал. 4, 19); „да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша“ (Ефес. 3,16-17).

Да је ријечи „Бог је унутар мене“ рекао преподобни Серафим Саровски – те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико – из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане.

Али када такве ријечи слушамо од малограђана… Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?… Шта? „Оче наш“ не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: „А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање“ (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар – то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења?

Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је „присуство Бога“, а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио?

Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: „но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји…“. Вјера – то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа… Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: „ја хоћу, треба ми да буде тако!“.

Вјера – то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело… Вјера – то је жељење новог искуства. Али они који говоре: „ја имам своју вјеру, и она је у мојој души“ говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу.

Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује – то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: „па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!“.

Е, па, ви који тврдите да имате „Бога у души“ – шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите – па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту – не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу!

Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном „духовношћу“.

Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: „Непрестано се молите“. Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм?

Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле – иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног?

Да бисмо то схватили – хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо „Упанишаде“ – древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно „ходочасништво на Исток“. Ево како се у „Упанишадама“ описује почетак стварања свијета: „На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад – смрт. Он – који се зове смрт – пожеље: „Да се оваплотим“ – и створи разум… Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода… Изнури се… Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година… Он отвори уста, да би појео рођеног… Помисли: „ако га убијем, имаћу мало хране“. Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: …приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере… Он пожели: „Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ“. Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања… Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима“[1].

Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање „космоса“ од распада у „хаос“ захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут … рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве… Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме.

Управо се због тога у другом паганском миту – „Епу о Гилгамешу“, састављеном у древном Шумеру – налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек… Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви… Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски „Ној“ приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, „Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву“[2].

Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове „у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије – тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година – датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. „Ове мумије, – изјавио је новинарима професор Рајнхард, – су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе“. Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. „Имамо такође намјеру да разјаснимо, – наставио је научник, – како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима“. У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве“[3].

Дакле, најважнији проблем паганских религија – то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова… О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније.

Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе – какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе – какву је жртву Бог принио људима: „Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих“ (Мт. 20,28); „Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни“ (Јн. 3,16).

Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи.

Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави.

Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе.

Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други – то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи – на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа – то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога „жртва Богу – то је дух скрушен“ (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је – свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: „Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!“ – може се на било којем мјесту.

Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом „Ја“ ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: „иди, и не заклањај ми сунце!“.

Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно – због чега Он тражи нас.

Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу – добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: „Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!…“. Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, – „не ради Исуса, него ради хљеба куса“[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да?

Зашто зове Његова Ријеч: „Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени“ (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: „И дајте Ми то и то…“. Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: „И Ј ћу вас успокојити… наћи ћете покој душама вашим“.

Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање – „Научите се од Мене“… Дух – „Примите от духа Мојега“… Љубав, мир и радост – „Пребиваћете у љубави Мојој… Мир Мој ћу вам дати… Радост Моја у вама да буде…“. Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо…

„Пребиваћете у мени, и Ја у вама… Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева…“. Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност.

У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности.

Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм – то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо „причесници Божанске природе“. Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету.

Они који говоре да им храмови и посредници не требају – тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака – Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: „али то није тако просто. Јер поезија – то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш – то је да пођеш тамо где те могу пронаћи“.

Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма – треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо „Бог је мени и тако у души“?

Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу – да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени.

Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође – ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: „Пушкин“!

Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА

Она је највећи израз и доказ Божије љубави према људима.Бог је тако заволео свет,да је Сина свога дао,да ни један који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јован 3,16).А Син Божији толико воли људе, да се за спасење људи жртвовао драговољно на Голготи и свакодневно тајанствено жртвује у храмовима, да би нам омогућио духовно сједињење са Њим и светој тајни причешћа.

Свето причешће – извор вечног живота. Пре него што је установио ову свету тајну,Господ Исус,у препирци са Јеврејима, открио је какав значај она има за људе: „ Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети… Ја сам хлеб живота.Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше.Ово је хлеб који силази с неба, да ко од њега једе не умире.Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хлеба, живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света… Ако не једете тела Сина човечијега, и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи.

Свето причешће – највеће благо за хришћанина. У светом причешћу даје се хришћанину, поред вечног живота, и сва друга добра која су у Бога: очишћење од духовне прљавштине и греха, освећеље душе и тела, просвећење разума и чула, здравље души и телу,мир и спокојство души, радост, љубав према Богу и свима Његовим створењима,духовна снага у борби са грешним искушењима,обожење- као последица сједињења са Божанском Тројицом спасење.Али сва ова добра не дају се свима него онима који се постом, молитвом и покајањем оцисте од греха и на тај начин се припреме за сједињење са Господом и срце своје за стан Пресвете Тројице.

Свето причешће – исцељује од болести. Ако се свето причешће прима достојно са надом, оно може, по сведочанству светог Јована Златоуста, да исцели сваку болест.Ова сведочанства потврђују свакодневни примери.Само што се такви примери ретко записују и објављују.И отац Јован Кронштански уверава да су се и у његовој пастирској пракси после светог причешћа догађала многобројна исцељења тешких болесника, чијем се оздрављењу нико није надао.

Свим хришћанима се заповеда да се често причешћују, и то као прво Владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, а као друго у Делима и Правилима светих Апостола,светих Сабора, атакође и сведочанствима божанских Отаца, а треће самим речима, чином свештенослужења Свете Литургије, и коначно самим Светим Причешћем.

Господ наш Исус Христос нам је пре свега оставио Тајну Причешћа, рекавши: „Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје,које ћу дати за живот света „ (Јн.6,51)“.То јест храна коју Ја желим да вама дам, – то је Тело Моје, које Ја желим да дам за живот целога света. То значи да је Божанско причешће за вернике нопходан саставни део духовног живота по Христу, и пошто тај духовни живот у Христу не треба да се гаси и прекида (како каже Апостол, дух се не гаси (1Тес. 5,19 )), већ треба да буде одлучан и непрекидан, да живи не би живели за себе, већ за Онога који је за њих Умро и Васкрсао, то јест да живи верници више не би живели сопственим и телесним животом, већ животом Христа, Који је за нас Умро и Васкрсао- уз неопходност се захтева да буде непрекидно и то што њега чини, то јест Божанско Причешће.

Ина другом месту Господ заповеда: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи“(Јн.6,53). Из ових речи следи да је Божанско Причешће неопходно за хришћане исто толико колико им је потребно и свето Крштење, пошто је ту исту двоструку заповест коју је рекао за Крштење рекао и за Божанско Причешће.Он је о светом Крштењу рекао: „Заиста,заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“(Јн.3,5).И о Божанском Причешћу говори слично: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, нећете имати живота у себи“(Јн.6,53).Дакле, како нико без Крштења не може живети духовним животом нити се спасти, тако нико не може да живи ни без божанског ПричешћамМеђутим, пошто се те две Тајне разликују по томе што се Крштење врши само једном, а Божанско Причешће непрекидно и свакодневно, одатле произилази да за Божанско Причешће постоје две неопходне ствари: прво, треба се причешћивати, а друго, треба се непрекидно причешћивати.